Lukumades

Pesak

puno mora

i miris

soli

njegova snažna leđa

jaka vilica

i brada

sećam se

i vetra

plavetnila

i vode

zatim

neki rudnik

crne stene

i krvi pod noktima

grebanje

tihi vrisak

samoće

nesnosne vrućine

uzaludnih vapaja

zvezde u noći

žuljanje

talasanje

i zrikavaca zvuk

pristajanje broda

zvuk sidra

njegov uzdah

ustreptala

mlada

visoka i lepa

stojim i gledam

u njegova snažna leđa

udaram dlanovima

o školjke

hvatam ježeve rukama

krvarim nedostajanje

crna mokra

kosa

slana i uštavljena

od soli

lepi mu se za leđa

dok odlazi

vazduha ponestaje

u toj rupi

dok on korača

pučina i

par ribarskih brodića

svetla se gase

oči mi više nisu plave.

Advertisements

Kuba i libreto

Previše te nema.
Mada,
tebi, ja bih sve.
Da te imam.
Do kraja.
I kuba libre.
I Urugvaj.
I neke ploče.
Naočare i knjiga.

Nekada kada pomisliš da nestajem,

seti se samo
večeri kada sam te
pitala za vreme u Rusiji
i stisnula prste
i stegla usne,
ispravila leđa,
prekrstila noge,
namestila suknju
i uzela gutljaj hladne vode.
Te se blago okrenula
i usudila da te pogledam u oči,
a ostala čitava.
Rekao si mi nešto
o Severnoj polulopti
razlici od sat vremena
i godišnjem dobu.
Uključio si klimu.
Otvorio vino.
Sedeli smo na fotelji,
stisnuti,
a bilo je toplo u stanu.

Bez šećera

Ti znaš
da ljubav opišeš
najbolje.
Srce mi zakuca
pete za pod kad te vidim. Kažeš
I da te uzimam
ponovo
Iako te zapravo
nikada nisam ni
pustila
iz sebe.

Nedeljno jutro.

Provodiš prijatno
vreme sa mnom.
Uzimaš gutljaj
moje limunade
onako šmekerski.
Posle tebe
to bude najsladje
piće na svetu.
With no sugar.

Ponedeljak ujutru.

Ono kad mi kapke zalepiš
svojim poljupcima,
a usta otvoriš svojim
čudesnim postojanjem.
Stajanjem. Tu. Ispred mene.
Virdžinija zamiriše.

Juče.

Rekao si:
“Zveknula si me, mala,
pravo u drugo rebro odozgo, s leve strane.
Strašne vrtoglavice imam.
Oči mi suze često.
Dlanovi su mi hladni.”
Volim i ja tebe, odgovorih.
Umočio si jagodu u šlag
i stavio u usta.
Kad ne umreh tad.

Da sam, da je, da si

Kako bih se ja

osećala živom

da ti ne postojiš?

Crnooko, duboko,

svevideće.

Tankoprsto, dugoruko,

antipodno.

Prirodno pametno,

bistri potok,

lepa mustro.

Dureće, mirišljavo,

listopadno.

Noćobdijo, duvandžijo,

džokerčino.

Plišu, čipko,

crna kertridž bojo.

Rečni kitu,

morska kečigo.

Istorijo i patetiko.

Ti što ne možeš

da zaspiš bez mog lika

u mislima.

Da li bih se ja osećala živom

da ti ne postojiš?

Tačko i poslednja ljubavi.

Drinski Bali ispod “Jelen” suncobrana

Ovo je vreme

za ruže, ratluke i

pijane prijatelje.

Za letnjikovce,

vikendice i

reke.

Za brancine na žaru,

pijane šarane i

čamce.

Ovo je vreme

za mreže razapete

između dva stabla

i Džemsa Džojsa.

Za lakiranje noktiju

i nosanje japanki.

Za perlice, pamuk i

indijsko platno.

Ovo je vreme

za ležanje na šljunku,

za šarene peškire,

bambus i suncobrane.

Hladno belo vino

i kiselu.

Ovo je vreme za

tebe i mene.

Za velike pesnike i

ništa manje ljubavi.

Ne peri auto, kiša će

Uhvati me za ruku

polako

desnom stranom ulice

povedi me

u šumu

pazi na sitno kamenje

zna opasno da žulja

kad upadne u sandalu

Ti što jednim

običnim pranjem auta

promeniš klimu

Ispruži ruku

raširi prste koje obožavam

a ja ću crvenim markerom

između njih da napišem

moj

I pošto pada kiša

zagrli me

uvuci moj kaiš

u svoju kragnu

zelene majice za polo

Indonežani bi rekli

da si klimis-

mek i nežan

oni kombinuju reči

dva u jedan

Poljubi ove moje obraze

da sanjam

pralino

bombonice

bajadero

baklavo

sladoledu

i iako je oblačno

idem da berem pamuk

u polju me cekas ti

namazan i mirišljav sav

kao nektar

samo da uronim prste

i pojedem munje

naoružam se gromovima

i zasvetlim ti.

Stvaralački kod

I dok stvaram
samo ako stvaram
za tebe
druga stvaranja ne postoje
čak i kada odeš
i ne dođeš
ili dođeš kada
samo što si pošao
a meni drago
što si došao
bez obzira što isplakah
tvoj polazak
i kada te gledam
ko petogododisnjakinja
u kinder jaje kraj kase
u hipermarketu
a ti nonšalantno kažeš
da si se vratio
po ključeve samo
i kad se uvučem
u plišano ćebe
i poželim da mi
doneseš plavu lincuru
sa Kavkaza
i kad dođeš na pet minuta
a odeš za deset
ili tek sutra ujutru
ali retko
ja stvaram kad odeš
stvaram za tebe
jer druga stvaranja ne postoje