Biber i ruzmarin

On je nju sticao, interpretirao, selektovao i organizovao. Opažao godinama. Saznavao putem čula vida. Nikada je ni dodirnuo. Sem u snovima. Organizovao je podatke iz svih čula, sem taktilnog, stvarajući od nje celinu: Cilj kome stremi i objekat svoje nesvakidašnje požude.

Dugogodišnja opijenost njenim tihim, neopterećenim hodom, malo pogurenim. Tek toliko da okrnji njenu savršenost.

“Još uvek je blizu”, motalo mu se po glavi.

Iako je Lila u kuhinji kuvala čaj za njih dvoje, znao je da mu ovaj jutrošnji nemir neće dati da ostane tu, na terasi, gde je pušio svoju omiljenu jutarnju cigaretu.”Idem da prošetam”, doviknuo joj je iz hodnika. Lila je samo odmahnula rukom i nastavila da priča telefonom.

Misterija ljudskog života je da stare tuge vremenom, prerastu u mirne radosti. Ona mu je bila radost, ali nikako mirna. Bilo je tih dana kada je neutoljivu glad za njom smirivao drugim ženama. Ili bar pokušavao. Bio je savršen muž. Skoro, pa savršen. Lilin nije bio ni na sam dan njihovog venčanja. Uvek je bivao više NJEN, nego bilo čiji.

***

Devojčica u beloj haljini sa karnerima, belim čipkanim soknicama i crvenim lakovanim cipelama. U smeđoj kosici imala je jarko crvenu mašnu. Ličila je na Doroti iz Kanzasa. Žena pored nje u žutoj haljini, sa šeširom na glavi i damskim suncobranom u ruci. Aristokratskog izgleda i uspravnog hoda. Šetale su banjskom kaldrmom u nekom dalekom gradu. Muškarci u lepim odelima, prolazeći kraj njih, skidali su svoje cilindre u znak pozdrava. Dama u žutom strpljivo i jedva primetno, blago je klimala glavom, otpozdravljajući. Na klupi pored , par u ljubavnom zanosu. Majka zaklanja svoju ćerkicu suncobranom  tog prizora, dok sama kao hipnotisana ne sklanja pogled sa muškarca u crnoj majici, koji strastveno grli svoju dragu.

***

” Baby, your name is Love. I am alchemist. I play with your dreams.”, pevušila je Ikonija, dok je u rano jutro, oblačila svoju žutu trenerku za trčanje i crvene najkice. sa kreveta je dohvatila crnu majicu. Navlači je preko glave. Dva broja je veća i uopšte se ne seća odakle joj. Po čarobnim odajama njenog mozga javljaju se neka kratka sećanja na Baden Baden. Na devojčicu sa crvenom mašnom u kosi i crvenim cipelama.

Otresa glavom, vezuje kosu i izlazi napolje.  Grad je još uvek miran. Talasi su udarali o stene. Sluh joj je bio izoštren. Neobično i prijatno. Čula je jasno čak i račiće kako šapuću na obali. Sasvim jasno i škripu njihovih nožica. Sela je na zidić da upije trenutak. Jarka narandžasta svetlost razlivena je po njenim kapcima.

***

Nakon što je izašao iz zgrade, uputio se ka gradskom šetalištu. “Začuđujuće kako je jutro mirno i tiho”, mislio je. Bos je. Voli osećaj dok neobuven štrapaca po asfaltu. Huk mora dok udara u obalu. Udaljeni škrgut zrikavaca i mir, otvaraju vrata njegovog uma. Navalila je bujica utisaka, boja, zvukova i slika. Um više nije bio filter koji selektivno propušta nužne informacije. Ono što sada gleda ispred sebe je vizija. Njemu je njegova Ljubav bila kao meskalin Haksliju. Otvoriše se vrata percepcije.

Sedela je ispred njega zatvorenih očiju.

***

Boje su bile jasne. Svet se napokon izoštrio. Mandarinasto nebo upijalo je uzburkano more. Cveće je padalo na njenu kosu. I dalje je žmurela. Crvene, žute, ljubičaste, zelene latice oko njene glave. Rajski mizanscen.

Drhturavim tihim hodom bez oslonca, kao kroz oblake, prišao joj je sasvim blizu. Polako je otvarala kapke okupane svetlošću. Oči su joj zasijale poput smaragda. Uvlačila ga je u sebe. Znajući da je to on, blago se nasmešila. Njen alhemičar, njeno vanvremensko iskustvo.

Dah njen i dah njegov, borba dva titana.

Stajali su jedan naspram drugog, kao dva biblijska krivca.

“Zaboravi da negde na svetu postoje

tvoji muževi i moje žene,

i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu za mene i tebe

pruženi ove slučajne večeri (jutra)klimt_kiss1

daleko u nepovrat.

Možda smo zato rođeni

da jednom tuda odemo.

da ti milujem kosu kao da sam ti prvi.” (M.Antić)

Sunčano u Glastonbariju

Mali žuti šator. Pored njega  ti u nekoj crnoj i prozirnoj haljini. Na nogama imaš gumene čizme, kaljave od blata. Imaš ga i na rubovima haljine i na lepom licu. Zelene oči sijaju ispod razmazane maskare. Smeješ se. Godina 2014. Mi smo na  Glastonbari festivalu. Komedija, pozorište, cirkus, kabare, muzika u Piltonu. Šarenilo u blatu oko nas. Kiša pada neprestano. Nije nas briga.

Uvlačimo se u “šator za dvoje”, jedva. Možemo stati samo ako se dobro stisnemo jedno uz drugo. Sviđa mi se to. Stežem te rukama. Ti se meškoljiš. Pričam ti hiljadu nekih nepovezanih stvari, opijen slobodom i tobom. Ne dam da zaspiš. Ne želim da ostanem sam sa svojim demonima. Ne, noćas.

Ujutru je kiša prestala da pada.  Ti upoznaješ neke ljude. Gomilu njih, zapravo. To je  tako svojstveno tebi. Njihova lica se samo menjaju. Pričate na svim jezicima. Najviše rukama i glasnim smehom.

Ja pijem neki smrdljivi konjak sa komšijama iz šatora do nas. Pitaju me za tebe, ubeđeni  da si baš ti svojim osmehom  rasterala oblake iznad Ujedinjenog Kraljevstva. Kažu da ti se zahvalim kasnije. Gledam te i klimam glavom: “Hoće ona to.”

Ti pušiš i smeješ se glasno sa nekim Italijanima.

Sun, Sun-shine, Sunny, Sun-rise, Sun-set, Sun-čica, Sun-light. T a k o j e s u n č a a s t o u m o j o j v e l i k o j g l a v i.

 

ggg

Ikonija u peščanom kupatilu

Južno sunce nemilosrdno je, laserskom preciznošću, kroz severni stakleni zid moje sobe, usmerilo svoje zrake i toplotu. Prekrivač boje indiga je kraj kreveta. I tanka spavaćica koju imam na sebi je previše. Toliko je toplo.

Ustajem brzo iz kreveta. Navlačim teške zavese i uključujem klima uređaj. Kraj radnog stola je flaša sa izvorskom vodom, koju mi je stari Esteban doneo u ponedeljak, nakon što sam Bradonju odvezla na aerodrom. Imao je let za Nju Jork. sastanak sa urednikom. Nova knjiga u pripremi. Uzeh gutljaj tople vode, posmatrajući džumbus na stolu. Papiri razbacani na sve strane. U tanjiru ostaci Chilli con corne-a. Uvek pišem do kasno u noć kada je on na putu. Proveravam pozive i poruke. Čudim se što nije pisao. Malo se naježih od slutnje.

Satenske bretele svukoh sa svojih ramena i spavaćica lagano skliznu niz telo. Uleteh pod tuš kako bi me hladna voda vratila u život i razbistrila misli. Brišem se peškirom na kojem su njegovi inicijali: Ć.B. Oblačim sivu haljinu i gotovo trčećim korakom silazim niz stepenice. Imam svoju malu, skrivenu uvalu u kojoj gospodarim po više sati. I tihujem.

Kada sam stigla, još jednom pogledah u telefon, bez poruke i poziva, sedoh kraj vode. Prebirala sam po kamenčićima, veličine omanjih oraha, kada sam osetila da mi neko prilazi. Nisam ni okrenula glavu, a stranac je već progovorio: “Da li bi volela da taj kamen koji držiš u ruci pretvorimo sada u grumen zlata?” Okrenuh se, prenuta bojom glasa (negde duboko u svesti zabeleženoj). Iza mene je stajao bosonogi gospodin u crnoj i skupoj košulji. Imao je “sramežljivu” bradicu i nije imao kosu.

Vi ste alhemičar?”, upitah ga, smešeći se. Pokazao je svoje savršene zube, razvukavši usta u nešto što je ličilo na osmeh.  ” Mislim da neću dobiti odgovor na svoje pitanje?”, dodala sam dok sam ustajala. Odmerio me je svojim tamnim očima, tako setno i pun divljenja, da mi se zavrtelo u glavi i više nisam osećala ni oštre kamenčiće koji su sekli moja stopala. A, onda je progovorio, na čistom “našem” jeziku, balkanskom. I onda sam se setila…

Godina je 2016. Ti si nadomak mene. Ć. B. je otišao da nađe parking. Pričaš neke opšte stvari, kakve ljudi obično govore u takvim prilikama i ja ih upijam. Mislim: O, Bože, koliko si lijepa. Dugo te nisam vidio. Skoro da sam zaboravio izgled tvojih usana, način na koji gledaš sagovornika. Tvoje ruke na stolu. Onaj fejk izraz lica, kojim kao odobravaš nešto. Svi tvoji sagovornici se osjećaju vrlo bitni. Uvek si znala lako da dopreš do onoga sa kim pričaš. Uglavnom, nisam baš bio siguran da bi voljela da si na tom mjestu, u tom kafeu, sa mnom.  Svejedno, ti pričaš, a ja mislim koliko si lijepa. Ć. B. je moj dobar drug, a ja ništa ne mogu da mislim…Samo to! E, jebi ga, majstore! Ako je i od tebe, previše je, mislio sam u tom trenutku. Ć. B. se vratio, misli i osjećaji su ponovo  oni isti, stari…Kao da sam zakoračio iz jednog sveta u drugi.”

Oči su mi se napunile suzama. Setila sam se. To je bio G.M. Setila sam se te godine i tog našeg susreta. Poslednji put smo se tada i videli. Svako od nas je otišao na svoju stranu sveta.

“Kasnije smo pričali o alhemiji, laboratorijama, kada se Bradonja vratio…Mislim da sam uspeo, dugo godina pokušavajući, da napravim peščano kupatilo. Ne pretvaram kamenje u zlato. Sve ove godine mućkam tebe, Ikonija, i sebe u njemu.. I evo, dobio sam ovaj trenutak. Da te sretnem u Meksiku, samu i bosu kraj tirkiznog mora.”

Moju opijenost trenutkom prekinula je lepa, sićušna devojka sa prelepim bademastim očima. Sišla je do nas. Bila je to njegova supruga.

Telefon je zavibrirao u džepu. Bradonja. Stiže sutra u 10 ujutru. Laknulo mi je.

Posle kratkog razgovora pozdravila sam se sa njima. Dok sam se penjala uz stene, kako bih izašla na put, okrenula sam se. Lepa je brčkala noge u plićaku, a divni G. M. je bio okrenut ka meni. Oči su mu sijale. Mogu da se zakunem da su tamne oči bile pune suza. Ili je to bilo samo zlato.

***

 

Dok sam ispijala  na terasi  Tequilla sunrise, odjednom sam shvatila da sam tokom svih ovih godina često sanjala G.M.-a. U raznim oblicima.

Alhemija ljubavi je čudesna.

 

 

Srkanje iz đavolje šolje

Sedim u lokalnom kaficu. Neka fina psihodelija dopire iz zvucnika iznad moje glave. Preovladava boja cigle i drveta, mebla i stolova. Sve je u rusticnom stilu. Cak su i soljice za kafu atipicne. Crvene.  Muskatle crvene u saksijama, klimtovsko zlatnim. Na improvizovanim zidovima pokaceni su svecnjaci i ogledala sa pocetka proslog veka. Beri Vajt peva sada. Da se raspadnes od miline. Gledam studente sa svoje leve strane. Sede i tiho pricaju. Lepa i pametna deca. Odisu svezinom, mladoscu, iskrenoscu i idejom.  Igrom slucaja, sa moje desne strane, tik uz moj sto, trojica raspalih lokalnih “politicara”. Bahate galamdzije. Matore. Izborane. Sa lopovski dugim prstima, negovanim. ” Ubistva. Odluke. Lex specialis. Lopovcina. Opozicija. Ja sam njemu omogucio. Ubistvo. Pokradeni smo. Ja sam posten, (lopovsih)prstiju mi mojih. Cerka mi je u Londonu. Zet sef granicne policije. Moj sin zivi u Nju Jorku. Zena mi je u Grckoj. Kupio stan prosle godine. Ja idem u Moskvu za deset dana. On je napravio auto put..mamu…bez plana”. I galame. Paraju usi. Zalutali na ovo mesto. Da nam opogane i ovo malo mira. Bas mi nije trebalo ovo, ovde, danas. I ovaj treci- mogao je bar blato sa cipela da skine. Ova dvojica su se kamuflirala. Cipe izglancane.

I setim se male desetogodisnje komsinice, koja me je jutros probudila oko 7 sati. Svira flautu i vezba cesto. Lepse budjenje nisam mogla ni da sanjam. Zvuk njene flaute, a nekad i njenog glasa su vesnici neke raspevane i svetle buducnosti. Bez blata na cipelama.

 

Beogradska ulica

Sigurna sam da vecina gradova i varosica u zemlji Srpskoj, s ove i s one strane reke Drine,  imaju po jedan ovakav naziv za neku od svojih ulica. Beogradskom ulicom prolazim cesto. Ne zivim u njoj. Kad zelim da objasnim poznanicima gde zivim, glavni reper je bas ona. “Znas ono sokace, pravo iz Beogradske, predjes glavnu ulicu..e, tu sam.” 

Ova ulica mirise. Vrati me u rano detinjstvo, kada sam sa roditeljima cesto isla u Soko banju. Kraj sirokih trotoara i sa jedne i sa druge strane drvoredi lipe-mirisne, senovite, medonosne. Opijajuca tilia.

Stari Sloveni su ziveli u lipovim sumama. Podnosili joj zrtve kao bozanstvu. Sveto slovensko drvo za koje su bili vezani svojim dusama.

Lipovica, Lipov gaj, lipov med, lipov cvet. LIPOV LAD, kafana kod Ace, gde prave ukusne ustipke sa kajmakom. Kad krenes Beogradskom ulicom, 300 metara sa leve strane. Brvnara u senci lipe. 

Od cveta tilie se kuva lekoviti caj. Poslednji put sam ga popila u njegovom drustvu. Pocetak juna.  Njen miris nas je omamljivao i ulazeci  kroz nozdrve, magicno pokusavao da smiri tugu i ocaj, koji nas je obuzimao. Zbog posla, morao je da otputuje na drugi kraj sveta. Ja sam ostala u ” znas ono sokace, predjes glavnu ulicu”..e, bas tu ostadoh.

Dogovorismo se da se vidimo za desetak godina. U Meksiku, Italiji, Indiji..negde.

Rastali smo se bas tu, u LIPOVOM LADU. 

Spustila sam  se tihim korakom niz Beogradsku ulicu. Usput ubacila u dzep grancicu lipe. Kazu nasi stari da stiti od uroka i zla. Verovala sam i od tuge.

Naša mala staklena kuća i žuta sofa

“Tražio sam broj tvog telefona na internetu pre pet godina. Ukucao tvoje ime i prezime. Na ekranu se pojavila tvoja slika. Ti među nekom decom afričkom. U misiji. Nasmejana si. Vedro nebo bilo. Lep dan za smejanje. Sećam se da sam prstima razvukao sliku da malo pridjem bliže. Dobio sam piksele. Kockice. Meni uvek zapadnu kockice, mislio sam tada, a sve ostale plavo nebo nad Indijskim okeanom i tvoj osmeh.”

Gledao je čežnjutivo moj ćelavi bradonja, apsolutno se prebacivši u to vreme kada sam bila gluva na njegove vapaje.

Potpuno nesvestan mojih preplanulih nogu u svom krilu i svojih džezerskih prstiju na njima.

Sedeli smo na sofi žute boje. Ja sam bila u crnom kupaćem kostimu. On je na sebi imao belu lanenu košulju, raskopčanu i neke bermude, crvene. Bosih nogu i on i ja. Crveni lak na mojim noktima.

Zidovi od stakla pružaju nam otvoren pogled na more.Pravljena po uzoru na Stakleni paviljon, Stiva Hermana, naša mala kuća, (od cca 1500 kvadrata ;)) smeštena je između vinskih prostorija i maslinjaka.

Knjige razbacane po podu i policama. Dva radna stola u dva staklena ugla. Na šporetu se kuva večera. Začinsko bilje sa terase širi mirise. Budi sva čula.

“Maslina je počela da zri. Nije više gruba, dobija boju i sjaj. Još malo i berba, Ikonija.”

“Pre berbe želim nešto da ti kažem”, prislonila sam usne uz njegovo levo uvo.

Da.

Vodili smo ljubav na žutoj sofi.

Ikonija u svetim vodama poluostrva Jukatan ili Ljubav je to-može joj se

Pesak, neka knjiga i njegov sesir na njoj. On u vodi. Pliva. Ja u lezaljci. Posmatram njegove ruke, koje u jednakim intervalima izranjaju iz vode. Tetovaza koju ima sa unutrasnje strane misice cudno presijava na ovom meksickom suncu. Mora da ga je puno bolelo dok ga je stari tatu majstor bockao, mislila sam. “El cenote” . Istetovirao je to one godine kada smo i dogovorili ovaj put. Pre tacno 16 godina. Dobro se drzi matori, smeskala sam se u sebi. Kapljice vode se nisu zadrzavale na njegovoj celavoj glavi, ali ih je zato na bradi bilo. Kao sitne zvezde u bojama. Na trenutak mi je zalicio na Deda Mraza. Onako dobrocudan i fin, dok je izlazio iz vode i priblizavao se meni. “Ikonija, dodaj mi peskir!”, viknuo je. Lenjo sam se protegla, pomilovavsi svoja kolena. (Znajuci koliko ih je voleo, malo sam bila bezobrazna). Ja sam njemu bacila to sto je trazio, a on meni siroki osmeh.

Seo je do mene. Dodala sam mu limunadu. Stavio je ruku na moje rame. “Znas o cemu sam mislio sada, dok sam bio u vodi? Mislio o onom danu pre mnogo godina kada si me ostavila, nakon nekoliko meseci naseg batrganja i bauljanja izmedju realnog i sveta koji smo mi stvorili.” 

Znala sam o cemu prica. O mom strahu.

 “Prepoznao sam da se bojis. Koliko mene koga si tek upoznavala, tako i sebe.” Ruka mu je i dalje bila na mom ramenu. Nezna i meka. “Pojavio se tada i neki JA, koga sam vidjao ranije u mladosti. I par drugih. Nisam ih ocekivao u svojim zrelim godinama. Secam se da je pre tebe bila pustos i kad je pustos nigde nikog. Cim su se pojavile emocije, eto ih, svi su bili tu: i nezni i sirovi i pesnici i rokeri i ljubavnici i ……-palci. Slomili su me” Nasmejala sam se na sarmantnu opasku “tri tacke crtica palci”. Njemu je taj bad language  tako dobro stajao. 

“Brzo sam ti se vratila, ne kukaj. Zar ne vidis da je happy end?” Pogledao me je. Uf! Kako on ume da gleda, nemate pojma. 

“Znas sta cu sada da uradim?”- kao pitao me je. “Sta?”- kao bila sam radoznala. ” Stare Maje su bacale svoje najvece dragocenosti u “el cenote”. Mislim da cu ja tebe odneti sada do prve svete rupe ispunjene slatkom vodom i tebe, jos sladju, baciti  u nju.”