Gospođica iz Avinjona

Ti, muškarče,

sa dušom od soka

ceđene maline i

ukusom suve smokve.

 

Skupljaću mrvice od marcipana

na uglovima tvojih usana,

što obitavaju.

Topiće se na mom jeziku

kao šećerna vuna u avgustu.

 

Ovo je ta ljubav

što je ljubavlju zovu.

Pucaju šavovi

moje krpljene haljine.

Advertisements

Iščezla

Uzdasima zamagljuješ

prozorska stakla.

Rukama hvataš,

na telo dočekuješ.

Blage note

tope se u polumraku.

Uši su ti crvene.

Brada oštra i kratka.

Noge su ti hladne.

Ruke na bedrima.

Karirani peškir

obavijaš oko struka.

Dodaješ joj čašu

ledene vode.

Gleda te tiho i tupo.

Ulaziš u kupatilo.

Pažljivo dodiruješ

crvenu četkicu za zube.

Moju i zaboravljenu.

Kada odeš i ja zaboravim

Jednom kad prestaneš
da pišeš pesme
i kad zaboravim
dužinu tvojih ruku
a dim cigarete
više ne bude miris

znaću da me ne traziš

kad borove šume ogole
i neki divlji klinci
budu krotili mačke
na opustelim ulicama
nekog grada
u koji se više ne stiže

znaću da si otišao

kad u čaj sipam mleko
i u ravnici stvorim brdo
istetoviram zvezdu
na desnom obrazu
i kupim note za mir
od američkog predsednika

znaću da sam zaboravila

UH HUH

Nisam ti rekla,

verovatno nikada i neću,

koliko volim tvoj pogled

i mekoću tvojih usana,

toplinu tvoje kože.

Nikada ti nisam rekla i

mislim da nikada i neću,

da sanjam o potoku kao i ti.

O šumi i lišću koje šušti

i bačenoj traktorskoj gumi,

tek da pokvari sliku.

Nikada ti nisam rekla,

a mislim da na to prava i nemam,

koliko uveče želim

tvoje hladne ruke i

onu punu donju usnu,

dok violončelom

razbijaš tišinu zamrlih velegrada.

Limun cediš mi na obraze,

i ližeš ga pažljivo.

Čini mi se i gladno.

Ali to neću da ti kažem.

Premrem svaki put kada odeš,

nećeš se vratiti.

Mali je ovo svet za tvoje vešte ruke.

I tu tetovažu na desnom ramenu.

MIKA

Ne mislim tuđe misli.

Ne kradem svoje vreme,

već tuđe stihove.

Provlačim ih

između oblaka, snova,

daljine i snega.

Pišem ti pesmu,

jer drugo i ne smem.

Kada smućkam vreme, vodu,

parče zemlje u dijagonalu,

pa na to sve zamislim

cvet beli na kaldrmi –

znam da ti nedostajem.

Jer tako hoću.

Zaleđen mi osmeh

ostao, jer rastanke ne volim.

I ne priznajem.

Kada te nema, a tako hoću,

udahnem duboko,

pomislim na njujoršku biblioteku

i makijato.

Izgužvane kose

sasvim se nespretno

prosipaš po mom životu.

Rastanke ne volim

i ne priznajem.

p.s. Mnogo Mike Antića 🍀

Guilty as charged.

Mariborska Opera

Kako sam ja voleo tvoje priče

dok šuškaš kraj mene

kesom od čipsa

i govoris o Beatrisi i Botičeliju.

I sad posmatram kako odlaziš

u svojim roze drečavim pantalonama

i sivom vunenom džemperu,

kupljenom u Mariboru 2012. godine.

Kako smo samo sedeli te zime

ispred zgrade Opere, ljubavno.

Kao niko nikad.

Pijuckali kafu i malo se mazili.

Pa pričali.

Saplitali se o sunčeve zrake

i zbunjivali prolaznike.

Gledam u te tvoje uglancane

sive cipelice.

Korak ti je oštar.

Kosa ti seče vazduh koji udišem.

Stojim kraj vrata.

Bos.

I tužan.

(Mojoj S.)

Ja sam Olivera

Šta bi se desilo

kad bih nabujala

kao reka,

pa tako snažna

pohrlila ka tebi?

Da li bi svako

sazvežđe ostalo na svom mestu?

Kakav bi to cunami

osećaja bio,

kristalno plavih!

Da li bi tvoji

obrazi ostali na glavi

ili bi ih ljubljene

umesto tabana nosio?

Kada bih ja osećaje svoje

iz tamnice zatočeništva svog

pustila na videlo,

da li bi se sunce pomračilo?

Da li bi se nečiji

vitmanovski stihovi

postideli pokreta mojih?

Golog stomaka i

raskošnih kukova,

ona bi došla umesto mene.

Ona, koja je predugo tu.

Čuči i čeka.