Afričke mušice

I dok smo sedeli za stolom

posle dugog i napornog dana

u polju,

roj afričkih mušica

leteo je oko nas.

Na stolu čaj.

U rukama nemir.

Gledah u prste tvoje,

Crne od suve i tvrde zemlje.

Želim da me pomiluju.

Tvoje oči kosmos.

Uvlačim se .

Izuvam izderane papuče

i gledam u svoja izranjavana stopala.

Tvrda je to i suva

afrička zemlja.

Čuju se bubnjevi predaka

iznad glava naših.

Buka u jednom trenu

postaje nepodnošljiva.

Samo želim da se

šćućurim uz tebe.

Prognana iz sveta

dolivam ti čaj.

I skidam svoju pamučnu bluzu.

Vruće je.

Od vrelog afričkog sunca,

od lave u tebi,

Od dobrote tvoje.

Bluza pada na prašnjavi pod.

Tvoje oči gledaju u sto,

ruke stiskaju šolju.

Ozbiljan si.

Bosa i gola stojim.

Vreo vetar se igra

mojim grudima.

Zagledam se u mušicu

koja ti je sletela

na crnu šaku.

Čvrsto držiš belu šolju.

Pogled ne dižeš,

iako nasmejana

stojim.

Imam nepregledni okean ispred sebe

u sumraku.

Mesec iznad, zove me

da pratim stazu.

Pogledam još jednom,

sediš za stolom glave duboko

pognute.

Obrišem znoj sa čela.

Krenem ka kraju sveta.

Povlačim se u planine i šume.

Čekaću svoje poslednje dane

zajedno sa divljim životinjama,

drvećem, travama i izvorima.

Ulazim u vodu,

pratim mesečevu stazu.

Advertisements

Kada sam bila Cesaria Evore

Kada sam bila Cesaria Evore

Pevala sam bosa.

Bila sam kraljica morne,

Koju je samo za mene

Stvorio Francisko Xavier da Kruz.

Na ostrvu zelenortskom

Sao Visente, nastupala sam

po lokalnim klubovima.

Kada sam bila Cesaria Evore

Mogla sam da nosim

Velike zlatne alke i

da se osecam dobro

dok pravim muziku

od zveketa

zlatnih narukvica na

svojim rukama.

Pevala sam na

mnogim svetskim pozornicama

ljubavne pesme

o tuznima

i njihovim rastancima.

Kada sam bila Cesaria Evore

Srce mi je na kratko stalo

U Lisabonu,

Kraj reke Tejo

U tom baroknom carstvu.

Da li zbog njega,

Tog lisabonskog pesnika

I njegovog crvenog sakoa

Ili zbog nacina

na koji je pisao pesme,

Sodade se zauvek naselila

u moje srce.

Rekla sam,

Ako mi pise

pisacu i ja njemu.

Ako me zaboravi

Zaboravicu i ja njega.

Niti pise,

niti ga zaboravljam

Kada sam bila Cesaria Evore.

Deset hiljada ovakvih trenutaka

I dok je vetar lomio i raznosio stvari i cveće po dvorištu, A. je sedela za stolom od mahagonija, pokušavajući da obuzda svoj bes.

Oluja je počela da divlja nekoliko trenutaka nakon što je C. napustio kuću. Kapci na prozorima glasno su klepetali, a more koje je pobesnelo usled jakih naleta vetra, zapenjeno, udaralo je o oštre ivice obale. Mrak je polako padao.

A. je izvadila gumicu za kosu iz svog džepa farmerica i napamet vezala punđu. Crni čuperci su neuredno padali po njenom licu. Pune usne sada su bile stisnute i blede. Plave oči dobijale su metalni odsjaj.
Nije dugo trebalo da shvati da je on više ne voli.

Mesec dana njegove emocionalne odsutnosti. Bezrazložne ljutnje. Sve češće dreke. Jasni predznaci tajfuna razdora i kidanja njihove višegodisnje veze.

Obukla je svoj plavi vuneni džemper i izašla na trem. Popalila je sva svetla.
Jasno je mogla da vidi pucanje dasaka na doku i prodiranje mora. Kao i C., nakon što je opustošio njene energetske zalihe i emocije ostavivši je da stoji ovde, na tremu, iznurena i povređena.

Počela je da pričvršćuje kapke na prozorima. Sevalo je i grmelo. Huk vode bivao je sve jači.

Ušla je u kuću, zaključavši vrata za sobom.

Uključila  je televizor. Sipala sebi čašu vode i sela na pod. Htela je cigaretu. Ustala je i uzela kutiju i šibice koje su stajale na stolu. Zapalila je. Pojačala je ton da čuje vesti. Skinula je džemper i farmerice. Ugasila cigaretu i u donjem vešu došla do vrata. Osluškivala je. Okrenula je ključ.

…………

Kolovoz je bio mokar. C. je vozio brzo. Naletao je na granje na putu, kamenje, ali nije smanjivao brzinu. U glavi hiljadu i jedna misao.  Voli je.  Počinje da jeca. Prvo tiho. Udario je pesnicom u krov auta. Raskrvario je prste. Plače glasno. Bezdan ispred njega.

…………

A. je čula samo vetar. Lomilo se nešto u njoj.  Ne zna zašto se seća njegovog tela u ovom trenutku.  Više se ničega i ne seća. Čuje se zveckanje hvatača snova na terasi. Isključuje televizor.  Ulazi u kupatilo. Pušta toplu vodu i staje pod tuš.

 

…………..

C. je pogledao na sat. Vozio je tek nekih petnaestak minuta. Naišao je na veliko proširenje na putu. Staje. Oluja se smirivala. Gledao je ispred sebe u mrak. Neće pustiti svoj san tek tako. Okrenuo je auto.

………….

Vrata su bila otključana. Čuo je vodu u kupatilu. Ulazi i seda na crne i vlažne pločice. Gleda u nju i misli samo o tome koliko je voli. Ona zna da je on u blizini.

  1. Skače na njega, počinju da ga udara i grebe…on krvari i umire tu na pločicama.(Jer se već povredio u kolima, sećate se?)
  2. On svlači svoje odelo, ulazi pod tuš. Biva šta biva. Kao dva utopljenika, koja se bore oko slamke. Ljubav, ludilo.
  3. On je već sleteo sa puta. To njegov duh sedi na pločicama. Samo prilepite Demi Mur i Patrika Svejzija i eto romana.
  4. A. je skrivala suze ispod tuša. C. nije mogao da sakrije svoje užarene.(Hvala Medi na ideji..nikad se ne bih setila..ovo užarene, dobro, vrh). Gutajući suze i bol, zapalio je cigaretu. Bio je ljut, poceo je gasiti na dlanu. A. je namirisala spaljenu kozu. Trgla se ispod tusa. Skocila je na njega i zagrlila ga. ( Hvala Medi, again.)
  5. To bi bilo to.

 

 

 

 

 

Aleksitimija

Volim polutalentovanu ženu. Jaka umetnička ambicija u njoj, nemogućnost ostvarivanja iste.

Sedim u svom podrumu. U gaćama. Totalno dronjav. Proseda brada od 7 dana. Pepeljara puna žvakaćih guma, ižvakanih. Prestao sam da pušim pre deset godina.

Polurazbijena tastatura na radnom stolu. Naliv pero i papir pored. Ispijena šoljica kafe i puna čašica vinjaka, takođe.

Od kada ne pušim i ne pijem. Samo gledam.

Bez reči za emocije sam, jer volim tu poluludu ženu.

Pošaljem joj juče Predićevu “Namrgođenu devojčicu” i par Harmsovih priča. Vratila mi.

Sad sedim u polumraku. Sam. U bordo gaćama. Raskupusan.

I kaže ona meni jednom: “Želiš da lajem? Lajaću. Za ljubav.”

I mislio sam da govori istinu.

Gledam u svoje ruke, koje već pedeset godina mlate praznu slamu.

A volim je. Piše poeziju onako sva polupismena i nežna.

Pogled mi leti ka ogledalu u ovom polumračnom podrumu. Uzimam naliv pero.

Krećem da izrazim svoje nemanje izražaja, duboko uzdahnem, provučem prstima kroz svoju dugu, zift crnu kosu i stavim tačku. Pritisnem jako, probušim papir i polomim vrh pera. Mastilo počinje da curi. Hvatam ubrus, ali ga bacam na pod. Ljubičasta tečnost se sliva niz ivicu stola i kap pada na moje bordo gaće. Umačem prst u ono malo tinte i išaram njeno ime po belom stolu.

Poluružno ime.

Zvono na vratima. Penjem se uz stepenice do ulaza. Pitam se ko je. Uzimam ogrtač sa čiviluka, otvaram vrata.

Moja švedska boginja stoji ispred. U rukama drži tablu na kojoj piše “Izvini!”.

Baca tablu, uzima fotoaparat (koji sam joj kupio na jednom od proputovanja) i škljocne da zabeleži trenutak.

Sad mi žao što mi mastilo kapnulo na donji veš!

Zovem je da uđe. Izuva se na vratima.

Da li sam rekao da je poluluda? Ne, ona je celo luda.

Narednih sat vremena se ne sećam ni mojih podbulih očiju, ni izboranih šaka, ni grčke reči koja označava nemogućnost opisivanja emocija.

Boginje i otirači

Volim da gledam

Kako sviraš elegiju za Arktik

Na svom klaviru.

Volim da te gledam

Dok vezuješ sigurnosni pojas

U svom autu

Pre polaska na posao.

Volim da te gledam

Dok mutiš jaja

za omlet.

Volim da te gledam

Dok četkom bojiš

Vrata svetionika u belo.

Volim da te gledam

Dok dočekuješ

Kinesku delegaciju

U svojoj kancelariji.

Volim da te gledam

Dok mi govoriš

“Volim te

jer si mi dala ljubav.

Volim ljubav

jer si mi je ti dala.”

Volim da gledam

Pokrete tvojih

Kratkih prstiju

Dok nameštaš svilenu

Kravatu žute boje.

Volim da gledam

Tvoj odraz u ogledalu,

Ujutru.

Volim da gledam

Kako spuštaš

Svoje ruke na moje.

Volim da te gledam

Dok praviš kućicu

za promrzlog letača.

Volim da gledam

Kako poštuješ saobracajne propise

I uvek stižeš na vreme.

Volim da te gledam

Dok čitaš Bećkovića

I nameštaš naočare

Na vrh nosa,

Dok u ruci držiš

Šolju čaja sa rumom.

Volim da te gledam

dok Juventus gubi,

a Lacio pobeđuje.

Volim da te gledam

Dok stavljaš crvenu malinu

u usta

i uzimaš gutljaj

francuskog konjaka,

pa mljacneš usnama.

Volim da te gledam

Dok slušaš

“Le Onde”,

Ludovika Einaidija.

Volim da te gledam

Dok ulicom žustro hodaš

U svom tamno plavom

Odelu,

Sa akt tašnom u rukama.

Volim da te gledam

Kako vešto odgovaraš

Na telefonski poziv,

Iako su ti ruke zauzete.

Volim da te gledam

Kako se osvrćeš,

jer imaš osećaj

Da te neko posmatra.

I nemaš predstave koliko volim

da te gledam,

a viđaš me

svakog dana.

Vežite se, volećemo!

“Nema slučajnih susreta. Sudbina isprevrće čitav svet da do tog susreta dođe.”

Padao je mrak u jeseničastom okruženju jedne od balkanskih ulica.

Osim žgoljavog maratonca Žike, nikog na trotoaru. U svojoj plavoj trenerci i žutom šorcu, sedi pedesotogodišnjak je samouvereno “gazio” svoj deseti kilometar.

Sa krovova se jos uvek slivala voda, kao posledica kiše, koja tek što je prestala da pada. U vazduhu se osećao miris dima.

Ispred zgrade broj 10, upravo se zaustavlja plavi taksi. Zelena čizmica proviruje kroz vrata i šljusne pravo u baru.  Za njom i druga. A u njima zgodne noge u crnim hulahopkama. Zatim: žuta suknja, tamno zeleni jesenji kaputić i konacno, crne lokne…

Sanja je sanjivo posmatrala mokru ulicu. Taksista je izašao da joj iz gepeka doda njenu torbu i violončelo. Platila je vožnju i zahvalila mu se. Ulazi u zgradu i penje se stepenicama do stana broj 7.

U istoj zgradi, ali u stanu broj 5, crnokosi dečko, kose vezane u rep, sa čašom belog martinija u jednoj ruci i varjacom u drugoj, dovršava večeru. Na stolu su razbacani papiri. Prevodi tekst par sati. Sanja o preko potrebnom odmoru. Posipao je jelo karijem, kada je začuo zvono na vratima.

Sanja je pozvonila, nadajući se da je u mrklom mraku pogodila pravi stan. Stan male Ane, kojoj je drzala časove muzike.

Potrčavši da otvori vrata, Marko se saplete,  glasno opsova i namrgođenog lica, spuštenih veđa, otvori vrata, sa sve varjačom u rukama.

Vidno iznenađen onim što vidi, lagano  krije kuhinjsko oruđe iza svojih leđa. Gleda u devojku, plavih očiju,  vajarskog obličija, nedostizno lepu. “Pokazivala je matricu stidljivosti koja je umnogostručavala njenu erotičnost u broju koji ni matematičari ne bi umeli da iskažu ni u najluđoj mašti.”(P.Sorentino-Svi su u pravu)

Sanja je gledala u neznanca, shvatajući da je pogrešila stan. “Ovde ne žive Stankovići, pretpostavljam?”, nasmešila se. “Ne, u stanu su pored. Trenutno nisu kod kuće. Video sam da su pre nekih pola sata izašli iz zgrade” , odgovorio je Marko, osećajući kako mu se dlanovi znoje od neke čudne nervoze. “Verovatno su zaboravili na Anin čas violončela”, uzdahnula je Sanja osvrćući se po mračnom hodniku.

“Možete ih sačekati kod mene. Izvolite uđite. Nazvacemo ih.”

I ušla je. To je bio njihov prvi susret. Za njim je usledio drugi, pa treći…..deseti, stoti.

2018. Sanja i Marko napravili su skromno venčanje.

2019. Rodila se mala Ina.

2020. Rodio se i Lav.

2021. Žgoljavi Žika oborio je svoj lični rekord na Berlinskom maratonu.

 

 

 

 

To je život

“Rekao sam, to je život,

koliko god smešno izgleda.

Neki ljudi nipodaštavaju

nečije snove,

ali ja ne dozvoljavam

da me to sekira…

Ovaj dobri stari svet,

nastavlja da se okreće.”

Istisnem svako jutro

pastu za zube i

osetim olakšanje,

jer te poznajem kao i

gustinu svoje četkice.

Mirišu moji krajevi

na šljivu i pečenu rakiju.

Jedna od mojih najvećih mana

je što se svega sećam.

“To je život, kažem ti, ne mogu to

da poreknem.

Mislio sam o odustajanju, dušo,

ali moje srce neće u to da poveruje.

I da nisam mislio da je vredno pokušaja

Seo bih na veliku pticu

i odmah odleteo.”

Pišeš da si ok.

Malo smušena i uplašena

kao i uvek.

Znam te, mila, kao gustinu

svoje četkice,

koju tri puta dnevno

guram u svoja

nikotinom

razorena usta…

“To je život

i ne mogu to da poreknem.

Mnogo puta mislio sam da

prestanem,

ali moje srce ne veruje u prestajanje.

Ali, ako me nešto ne prodrma

do jula,

umotaću se u veliku loptu

i umreti.”

Dobri stari svet će nastaviti.

Ludo, budi moja osa.

Okretao bih se oko tebe.

Psssssssst!

Prestani da se plašiš…