Stvaralački kod

I dok stvaram
samo ako stvaram
za tebe
druga stvaranja ne postoje
čak i kada odeš
i ne dođeš
ili dođeš kada
samo što si pošao
a meni drago
što si došao
bez obzira što isplakah
tvoj polazak
i kada te gledam
ko petogododisnjakinja
u kinder jaje kraj kase
u hipermarketu
a ti nonšalantno kažeš
da si se vratio
po ključeve samo
i kad se uvučem
u plišano ćebe
i poželim da mi
doneseš plavu lincuru
sa Kavkaza
i kad dođeš na pet minuta
a odeš za deset
ili tek sutra ujutru
ali retko
ja stvaram kad odeš
stvaram za tebe
jer druga stvaranja ne postoje

Advertisements

Zvuk ljubavi

Volim što čujem

pad igle u čašu sa vinom.

Dasku za surf kroz talase.

Škripu guščijeg pera.

Korak kenijskog maratonca.

Bebino disanje.

Šapat ruku ljubavnika.

Fijuk zvezde repatice.

Volim što čujem

vibraciju.

Savijanje krep papira i

šuštanje tvojih trepavica,

suknju, koja ti se mota oko nogu.

Škrgut zuba dok spavaš.

Rasipanje tvog osmeha po pesku

i beloplave kose.

Volim što čujem

usne bez karmina

koje jedu med i

dok nečujno

nehaješ za mene i

držeći šolju na kojoj piše

“Marakame”,

gledaš nemo u izloženu

fotografiju sove.

Ti,

koja imaš kratke tamne nokte

i mlečnobeli ten,

jesi

neprestani zvuk u meni.

Žozefinina pesma

Stavi ruke

na svoja kolena.

Pokusaj da ne misliš.

Prići ću ti iza leđa.

Do stolice na kojoj se ljuljuškaš.

Dok pričaš sa mnom.

Nekad.

Kada ne ćutis

već trideset šesti sat.

***

Ja prilazim tiho.

Pišeš nešto

i ne čuješ

pucketanje brodskog

poda.

***

Put do Jamajke

bio je dug.

Nas dvoje u potpalublju

i jedan krevet.

Mali, okrugli, beli

prozor.

***

Ne pamtim više ništa.

Ni buku talasa.

Ni svađu. Ni krckanje lešnika.

Ni dodire bele svilene rukavice.

Ni pisma, koja si mi pisao

od kojih se umire usled

visokog krvnog pritiska.

***

Znam da sada ne čuješ.

Ne patiš.

Ne želiš.

Ne vidiš i

nećeš.

***

Zovem se Žozefina de la Pageri.

Ističe trideset šesta nedelja mog

tamnovanja.

Nisi ti neko, ti si sve

Sad da protegnem ruke
i ovim kratkim prstima
namestim tu kosu
i poljubim levo oko
pa se prepletem
sa prstima tvojim
i tako sastavljeni
da niko ne rastavi
popnemo se na Durmitor
i bacimo par novčića
u ono bistro jezero
da nam se nađe
za sreću
kad budemo putovali
i jeli kajmak i vruće lepinje
u Pljevljima
recimo
onda kada se deda s Meseca vrati
na šleperu kosmičkog praha
i kada te bude pitao
je li mali
je l’ to ona mala
i ti mu kazes da jesam
i on zaplače
od one sreće iz jezera
i malo ćemo otići
i do Boke
da se boćamo
i ribe mrežama hvatamo
ja ću se sunčati na terasi
stare kuće od kamena
a ti ćeš grejati
svoje ruke na onom
mestu
na grudima mojim
i recitovaćeš mi poeziju
koju nikada voleo nisi i
izokrenuto i
apsurdno.

Udata za bluz

Pričao bih vam o devojci

koja je udata za bluz.

Dajte mi par minuta,

a ja ću vama onu,

koja uzima oblik muzike

svaki put kada je u mojoj blizini.

Ogrnuta šarenim perlama

zlatno leluja

na barskoj stolici.

U ruci joj telefon

i osmeh na licu.

Prilazim.

Hvatam je ispod ruke.

Spušta telefon na šank

i okreće se meni.

Kaže:

“Nisi dugo napisao

neku lepu priču?”

Kažem:

“Upravo pišem.”

Seda u auto.

Zatvaram vrata.

Crtam joj srce na staklu

prstima.

Pogleda nežno

i ja pomislim:

“Raspašću se.

Sakupljaće me smećari

lopatom i metlom

sa ulice.”

Ali, ostajem u komadu.

Klecavih kolena, doduše.

Sedam i palim auto.

Krajičkom oka

posmatram.

Diše smireno,

za razliku od mene.

Zaboravljam da upalim svetla.

Zaustavlja nas policajac

nakon sto metara.

Plaćam kaznu.

Bacam pogled

na nju…

Razmišljam kako bih

joj rado pričao o tome

da sam rođen pored reke,

u šatoru.

I kako je moja majka

najviše volela

da pije sok od zove.

I kako miriše bagrem

kraj Morave

u proleće.

I kako je deka kuvao

najbolji svadbarski kupus

u zemljanom loncu.

Iskopa rupu, založi vatru

i…

***************

Ulazimo u tvoj stan

na trećem spratu.

Lagano hodaš.

Izuvena.

Ja hipnotisan.

Hvatam se za tvoje perle

da ne bih pao.

Opet mi klecaju kolena.

Krvarim ljubav,

Vampirušo!

Smeješ se.

Zoveš me da priđem bliže.