Znaš,
kada smo se sreli
sasvim neočekivano
na ulici,
među onim visokim zgradama, rekao si
da si došao da nađeš kišu.
Rekla sam da ja čak
ni suza nemam.
Nije ti bilo bitno.
Spustio si svoj plen
na zemlju
i uhvatio me za hladne ruke.
Kazao si da su to
nesvakidašnje i
najlepše ruke na svetu.
A sve je krenulo sasvim
obično.
Tu noć kad sam se zaljubila
u Džordža,
rominjala je kiša.
Malo je i grmelo,
a i mesec je bio pun.
Radnici su stavljali
crep na krov,
iako se nije video
prst pred okom.
Džordž je upravo
pljačkao svoju stotu
banku.
Ja sam kupovala
žvake na kiosku.
Nisam ni slutila
kakva će to noć da bude.
Žaba mi je prešla put,
a ludi kamiondžija
sa šeširom
naglo je zakočio.
Čula se policijska sirena
u daljini.
Lepa noć.
Stadoh u baru.
Nakvasih srebrne sandale.
Jeza me je prožela od hladne vode.
Na vestima su javili
da u Alžiru pada sneg.
Polako sam krenula
ka svom stanu.
Išao si mi u susret.
Znala sam da se zoveš Džordž.
Kao Kluni.
Oči mi zacakleše.
Beli šešir na tvojoj glavi u mrklom mraku
I osmeh dobro poznat.
“Imaš li vodu, kišo? Žedan sam”.
I tada sam rekla da ja čak ni suze nemam.
kikimusanba.wordpress.com 