Gvozdeni teatar

Karolin

Čini mi se da su ti ruke hladne

Pogledaj me u oči

Karolin

Tvoja haljina

Providi se

Karolin

Uzmi kolač voliš jagode

Znam

Moraš kući

Ali voleo bih da ostaneš još malo

Karolin

Skuvaću nam i kafu

Gledaj

voda već vri

I ova kiša dugo pada

zar ne

Karolin ako odeš sada

Možda

Ne bi ni morala

Šta misliš

Ja bih voleo

Karolin ruke su ti hladne

Mesečeva ćerko

Zemljina mezimice

Samo kad bih mogao da

Ti ugrejem ruke

I objasnim

Da tvoja preplanula stopala

Stvorena su za moje usne

Makar ne izustio reč

Ikada više

Karolin

Haljina ti je providna

Voda je iskipela

Šporet pišti

Nisi zatvorila vrata za sobom

Možda nisi ni morala

Kući

Karolin

Žena koja je volela diktatore

I tako sam jadan i mokar
Zurio u nju
Kroz objektiv.
Kiša je padala
Stodvadesetreći sat.
“Moje štikle vape za crvenim tepihom,
vidiš!”
Ništa video nisam
Sem te bele i smrznute kože
Na njenim bedrima.

Miris vanilica i otisak njenih grudi
u prah šećeru na podu.
Njenim karminom
umrljana zavesa  karamel boje.
Na stolu kutija karelije,
par nepojedenih kolača i
moj foto aparat.

Gledao sam u njene salonke na podu.
Težak,  večernji parfem,
tog jutra,
parao mi nozdrve.

Namerno je to radila.

I nisam mario što me ostavlja.
Stalno je to činila.

Katran u mojim ustima bivao je
Gorči.
Medom isprepletena paučina

uljila je slike pred mojim očima.


I nisam mario što me ostavlja.
Stalno je to činila.
Ponavljao sam sebi.

Tango kažeš

Možeš sve

kad usta napunim dijamantima

oštrim i tvrdim

zariješ nokte u

vunu oblaka na stolu

ja podignem zvezdu na ormar

umesto dunje

samo da dođeš

spustim veđe i nabacim kez

podignem haljinu do kolena

zgazim u mulj tvog pogleda.

Tango kažeš

zašto da ne

tavanica koja se ljuspa

mahovina na podu

bosa stopala koja propadaju

da sam znala da ću jednom umreti

nakon što me probudiš

još bih spavala

Tango kažeš

zašto da ne

možda poslednji treptaj

grč u listu leve noge

da tiho spustiš svoja usta

I ljubiš

tu gde boli

vrata su trula i mirišu na smolu

gramofon okreće ploču

plešem

gledaš

Tango kažeš…

samo ti znaš kako ga plešem

na ovom plesnjivom podu

sa tvojom rukom na mojim leđima

mišići se grče

ljubi da prođe

Tango kažeš

evo ti….

tango.

Booble

Crna h&m haljina
Sa volanima od tila
Nekako je lagano padala
Sa stolice
Spuštajući se sve do poda
Naziralo se koleno
Nežno i potamnelo od sunca
Pila je pivo
Šarenu slamčicu je grickala
Belim, pravilno raspoređenim zubima
Poželeo sam da su to moji prsti

I prišao sam joj
Zvaću te Booble, promrsio sam
I voziću te u kamperu
S plaže na plažu

Nasmejala se

Vodiću te na reku Okavangu
Opraću ti kosu zlatnim prahom
I nacrtaću ti tetovažu pravim
Toltečkim perom

Dunula mi je u lice
I odmah sam znao
Da je to taj vez
Jer taj njen pogled, ah

Pričao sam joj na svahiliju
Sve je znala
I pre nego što kažem
Osmehivala se i dalje
Grickajući onu slamčicu
Kidala me je na komadiće

Zvala me je
Jeftinim pesnikom
Sutradan i danima nakon toga
Pravila je najbolje artičoke sa narandžama
(Brinula o mojoj probavi)
Volela je moje lokne
I uvo, levo
Šaputala je divne molitve
I mirisala je na limun

To je moja Booble
U haljini sa volanima do poda
Moja glumica, moja nežnost
Uzdah i zglob
Moja
Afrička kraljica
I ovo je najduža pesma o njoj

Ti

Ti što imaš čistije dlanove

od drugih.

Ti, koji se budiš pred proleće,

a osećaš zimu u kostima.

Ti, pesniče, koji živiš

u zidinama zamka, nekog tamo

na jugu Škotske.

Ti, svetlucava dušo,

pesme što pišeš u mraku sobe

na petom spratu

nekog solitera.

Plemiću,

tehnologijo,

kosmonautu,

generisani programu

lepog,

Svemogući…

Poleti i zakorači, jer umeš i možeš.

A ja ću preživeti.

Nastavi da izgovaraš moje ime.

Glasno.

Kada nikog nema u blizini.

Preživljavam

I crveni mesec iz tvojih džepova,

Koji je otišao jednom

Za mojom kosom.

Preživi

Ovo mesto gde sunce nikad ne zalazi.

I mene istopljenu,

Jer sam ja ona koja preživljava

Tvoju usnu i

Nemirne vruće prste

Među prućem što ih kriješ.

Crna puma i boje

Izgubila sam osećaj za zareze

Raspetljavala sam neki

Žuti, vuneni konac

Uz nevreme koje se spremalo

Sa svih 60 satelita na nebu

Boje su se rasule po

Izanđalim drvenim kutijama

Koje sam uporno pokušavala

Da popravim

K’o i pertle zamršene

Da razvežem

Padalo je tih 60 satelita sa neba

Afrika i suton u

Sent Luciji pored okeana

Ustreptalog, toplog, penušavog

Uzela sam narandžu iz ruke visokog crnca

Rekao je da si juče svraćao

I popio sok od papaje i

Pojeo avokado sa belim lukom

Pitala sam da li si bio lep

Više nego pretorijski crveni pesak

I odsjaj u očnjaku lava

Rekao je crnac i mirisao na loj

Izgubila sam osećaj za zareze

Za tvoj karirani sako i

Blagi miris na vratu

Nisam.

Sijeste

Danas sam bila španski

Turista

U sopstvenom gradu

Pojela sam klasik burger

U lokalnom

Šejk baru

Obilazila knjižare i

Od knjižničara zahtevala

Isključivo knjige na španskom

Kupila dve karte za neku

Pozorišnu predstavu

Glumci iz Španije naravno

I bik

Srela sam te na pijaci

Dok sam kupovala paeljon za špansku paelju

Ličio si na Salvadora Dalija

Obrijao si sedu bradu

A tanke brkove ofarbao u crno

Ali te oči

Danas sam bila turistkinja iz Španije

U sopstvenom gradu

Angus

Možda su mimoze

Mirisale

Tada

Znam da

Oblaci se cepaše

U obliku zrnevlja kafe

Crvendać se gnezdio

U dnu masline

Knjiga mi je ostala

Nepročitana

Putovanje nakraj noći

Slikala sam vodenog coveka na tacni

Kad Angus odvali rif

Planeta pukne na pola

Rekao si oduševljeno

Jednom

Prokrijumčarila se ta divna prošlost

U ovaj slupani trenutak

Možda mirišu mimoze

Duks na štrafte

Sediš u plavoj košulji
raskopčanoj
gledaš me netremice
dok stavljaš kokicu u usta
Noga preko noge mi
sok od borovnice
ostavlja trag na gornjoj usni
Spuštaš kesicu na sto
i prilaziš
nisi trepnuo već 13 sekundi
brojim
naježene delove tela

Čini mi se da su oči crnje
Nego inače
Brada oštrija
I dah vreliji
Noći su duže
Jutra hladnija
Ruke čvršće drže
Lepotu

***
Beznađe je dublje
Mirisi jači
Crtam  slike
Po telu
Dok  nesnađen
Šetaš svetom
Teskobno plašeći se
Neuklapanja
I dok pričaš s prolaznicima
Grickam ti stihove po obrazima
Teško je pesmariti nakon smrti
Protiv zamrle sebe
Ustajem

***
Brojim naježene delove tela
13



Majmunska posla

Obuci crvene pantalone za klovnove
Dresiraj slona da ti donosi vodu
Idi na more i prespavaj noć
na njegovoj površini
Kao što si uvek želeo
Nju pozovi kada se vratiš
Siguran sam da čeka
U prodavnici osmeha
Koju je otvorila juče
Na Trgu žutih borovnica
Prepoznaćeš čim kročiš na tlo
Ne skidaj crvene pantalone
Slon u ustima nek nosi
Tri osušene orhideje
Ti joj ponesi baklavu sa prezlama, sočnu
Tako je i ljubi kasnije
Šećer da se topi niz njenu suknju
Stopala da joj ulepi
Da trag za sobom uvek ostavlja.