On je nju sticao, interpretirao, selektovao i organizovao. Opažao godinama. Saznavao putem čula vida. Nikada je ni dodirnuo. Sem u snovima. Organizovao je podatke iz svih čula, sem taktilnog, stvarajući od nje celinu: Cilj kome stremi i objekat svoje nesvakidašnje požude.
Dugogodišnja opijenost njenim tihim, neopterećenim hodom, malo pogurenim. Tek toliko da okrnji njenu savršenost.
“Još uvek je blizu”, motalo mu se po glavi.
Iako je Lila u kuhinji kuvala čaj za njih dvoje, znao je da mu ovaj jutrošnji nemir neće dati da ostane tu, na terasi, gde je pušio svoju omiljenu jutarnju cigaretu.”Idem da prošetam”, doviknuo joj je iz hodnika. Lila je samo odmahnula rukom i nastavila da priča telefonom.
Misterija ljudskog života je da stare tuge vremenom, prerastu u mirne radosti. Ona mu je bila radost, ali nikako mirna. Bilo je tih dana kada je neutoljivu glad za njom smirivao drugim ženama. Ili bar pokušavao. Bio je savršen muž. Skoro, pa savršen. Lilin nije bio ni na sam dan njihovog venčanja. Uvek je bivao više NJEN, nego bilo čiji.
***
Devojčica u beloj haljini sa karnerima, belim čipkanim soknicama i crvenim lakovanim cipelama. U smeđoj kosici imala je jarko crvenu mašnu. Ličila je na Doroti iz Kanzasa. Žena pored nje u žutoj haljini, sa šeširom na glavi i damskim suncobranom u ruci. Aristokratskog izgleda i uspravnog hoda. Šetale su banjskom kaldrmom u nekom dalekom gradu. Muškarci u lepim odelima, prolazeći kraj njih, skidali su svoje cilindre u znak pozdrava. Dama u žutom strpljivo i jedva primetno, blago je klimala glavom, otpozdravljajući. Na klupi pored , par u ljubavnom zanosu. Majka zaklanja svoju ćerkicu suncobranom tog prizora, dok sama kao hipnotisana ne sklanja pogled sa muškarca u crnoj majici, koji strastveno grli svoju dragu.
***
” Baby, your name is Love. I am alchemist. I play with your dreams.”, pevušila je Ikonija, dok je u rano jutro, oblačila svoju žutu trenerku za trčanje i crvene najkice. sa kreveta je dohvatila crnu majicu. Navlači je preko glave. Dva broja je veća i uopšte se ne seća odakle joj. Po čarobnim odajama njenog mozga javljaju se neka kratka sećanja na Baden Baden. Na devojčicu sa crvenom mašnom u kosi i crvenim cipelama.
Otresa glavom, vezuje kosu i izlazi napolje. Grad je još uvek miran. Talasi su udarali o stene. Sluh joj je bio izoštren. Neobično i prijatno. Čula je jasno čak i račiće kako šapuću na obali. Sasvim jasno i škripu njihovih nožica. Sela je na zidić da upije trenutak. Jarka narandžasta svetlost razlivena je po njenim kapcima.
***
Nakon što je izašao iz zgrade, uputio se ka gradskom šetalištu. “Začuđujuće kako je jutro mirno i tiho”, mislio je. Bos je. Voli osećaj dok neobuven štrapaca po asfaltu. Huk mora dok udara u obalu. Udaljeni škrgut zrikavaca i mir, otvaraju vrata njegovog uma. Navalila je bujica utisaka, boja, zvukova i slika. Um više nije bio filter koji selektivno propušta nužne informacije. Ono što sada gleda ispred sebe je vizija. Njemu je njegova Ljubav bila kao meskalin Haksliju. Otvoriše se vrata percepcije.
Sedela je ispred njega zatvorenih očiju.
***
Boje su bile jasne. Svet se napokon izoštrio. Mandarinasto nebo upijalo je uzburkano more. Cveće je padalo na njenu kosu. I dalje je žmurela. Crvene, žute, ljubičaste, zelene latice oko njene glave. Rajski mizanscen.
Drhturavim tihim hodom bez oslonca, kao kroz oblake, prišao joj je sasvim blizu. Polako je otvarala kapke okupane svetlošću. Oči su joj zasijale poput smaragda. Uvlačila ga je u sebe. Znajući da je to on, blago se nasmešila. Njen alhemičar, njeno vanvremensko iskustvo.
Dah njen i dah njegov, borba dva titana.
Stajali su jedan naspram drugog, kao dva biblijska krivca.
“Zaboravi da negde na svetu postoje
tvoji muževi i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.
Neka drumovi budu za mene i tebe
pruženi ove slučajne večeri (jutra)
daleko u nepovrat.
Možda smo zato rođeni
da jednom tuda odemo.
da ti milujem kosu kao da sam ti prvi.” (M.Antić)
