Aleksitimija

Volim polutalentovanu ženu. Jaka umetnička ambicija u njoj, nemogućnost ostvarivanja iste.

Sedim u svom podrumu. U gaćama. Totalno dronjav. Proseda brada od 7 dana. Pepeljara puna žvakaćih guma, ižvakanih. Prestao sam da pušim pre deset godina.

Polurazbijena tastatura na radnom stolu. Naliv pero i papir pored. Ispijena šoljica kafe i puna čašica vinjaka, takođe.

Od kada ne pušim i ne pijem. Samo gledam.

Bez reči za emocije sam, jer volim tu poluludu ženu.

Pošaljem joj juče Predićevu “Namrgođenu devojčicu” i par Harmsovih priča. Vratila mi.

Sad sedim u polumraku. Sam. U bordo gaćama. Raskupusan.

I kaže ona meni jednom: “Želiš da lajem? Lajaću. Za ljubav.”

I mislio sam da govori istinu.

Gledam u svoje ruke, koje već pedeset godina mlate praznu slamu.

A volim je. Piše poeziju onako sva polupismena i nežna.

Pogled mi leti ka ogledalu u ovom polumračnom podrumu. Uzimam naliv pero.

Krećem da izrazim svoje nemanje izražaja, duboko uzdahnem, provučem prstima kroz svoju dugu, zift crnu kosu i stavim tačku. Pritisnem jako, probušim papir i polomim vrh pera. Mastilo počinje da curi. Hvatam ubrus, ali ga bacam na pod. Ljubičasta tečnost se sliva niz ivicu stola i kap pada na moje bordo gaće. Umačem prst u ono malo tinte i išaram njeno ime po belom stolu.

Poluružno ime.

Zvono na vratima. Penjem se uz stepenice do ulaza. Pitam se ko je. Uzimam ogrtač sa čiviluka, otvaram vrata.

Moja švedska boginja stoji ispred. U rukama drži tablu na kojoj piše “Izvini!”.

Baca tablu, uzima fotoaparat (koji sam joj kupio na jednom od proputovanja) i škljocne da zabeleži trenutak.

Sad mi žao što mi mastilo kapnulo na donji veš!

Zovem je da uđe. Izuva se na vratima.

Da li sam rekao da je poluluda? Ne, ona je celo luda.

Narednih sat vremena se ne sećam ni mojih podbulih očiju, ni izboranih šaka, ni grčke reči koja označava nemogućnost opisivanja emocija.