Kratko putovanje u neizbežno

Čitaš nam poeziju

iz starih novina.

Planiramo grupni

trip to the forest.

Žulja me kamenčić u sandali.

Sunce je visoko postavljeno.

Tea & cookies na stolu.

Atmosfera iz “sapunjare”

Dedić Vesne.

Koju obožavam, by the way.

Zbog bakra u kosi.

Tvoj pogled hvatam

i na trepavice stavljam.

Miris šumskih jagoda

i hladnog nesa sa mlekom,

budibogsnjim.

Tvoj glas oštar

u mojoj kosi je.

Skaču tufne sa moje

crvene haljine

od svile i pliša.

Sašivena je da zavede.

Plava šolja u ruci. A

knjigu u glavi već pišem –

roman čitav:

o tvojoj “lelulavoj nežnosti

nezapamćene snage,

od koje ne mogu da dišem”.

Tvoj glas oštar

u mojoj kosi je,

dok nam čitaš

poeziju iz starih novina.

Tvoj pogled hvatam

na trepavice stavljam.

Mala melodramatičnost trena.

Mislim…

Možda bih te i pozvala

na taj ples varkin,

što bi rekao Filip Larkin

u Mirinoj pesmi.

Ma, odustajem.

Tvoj glas je oštar i čitaš poeziju

iz starih novina i taj tren

a ti njen,

a ja nisam ni svoja.

Mrzovoljno skidam haljinu

i bacam u mrak.