Ti

Ti što imaš čistije dlanove

od drugih.

Ti, koji se budiš pred proleće,

a osećaš zimu u kostima.

Ti, pesniče, koji živiš

u zidinama zamka, nekog tamo

na jugu Škotske.

Ti, svetlucava dušo,

pesme što pišeš u mraku sobe

na petom spratu

nekog solitera.

Plemiću,

tehnologijo,

kosmonautu,

generisani programu

lepog,

Svemogući…

Poleti i zakorači, jer umeš i možeš.

A ja ću preživeti.

Nastavi da izgovaraš moje ime.

Glasno.

Kada nikog nema u blizini.

Preživljavam

I crveni mesec iz tvojih džepova,

Koji je otišao jednom

Za mojom kosom.

Preživi

Ovo mesto gde sunce nikad ne zalazi.

I mene istopljenu,

Jer sam ja ona koja preživljava

Tvoju usnu i

Nemirne vruće prste

Među prućem što ih kriješ.